Jedan od najposećenijih i najdugovečnijih programa Doma omladine Beograda bila je Beogradska smotra jugoslovenskog filma, popularno nazvana “Mala Pula”. Na ovom festivalu, koji se u DOB-u održavao svakog avgusta od 1971. do 1990. godine, prikazivan je izbor najboljih filmova sa festivala u Puli. Posebno je bilo važno što je na “Maloj Puli” za najbolji film glasala publika, za razliku od drugih filmskih festivala u zemlji gde su brojni producenti i distributeri na razne načine “gurali” svoje filmove i obezbeđivali im prestižne nagrade.
Važnije od samih premijera na “Maloj Puli” bile su filmske tribine, koje su se održavale posle projekcija, a na kojima je publika DOB-a po pravilu umela oštro da polemiše sa rediteljima i glumcima, i nije bilo neuobičajeno da se u sali sakupi i preko tri stotine ljudi. Posebno su se tokom 1980-ih godina vodili ozbiljni razgovori sa filmskim umetnicima o trenutnom stanju jugoslovenskog filma, kulture, ali i u društva uopšte.
Međutim, projekcija filma Živka Nikolića “U ime naroda” 1987. godine, mnoge je ostavila bez teksta. U filmu se oštro kritikuje vlast, ali i samovlašće tajne policije UDB-e u periodu pre pada Aleksandra Rankovića 1966. godine, čime je donekle napadnut i srušen mit o Rankovićevoj nevinosti. Glavni glumac, Petar Božović, mnogo godina kasnije se žalio da, neposredno posle premijere, zbog ove uloge čak i neki među njegovim najbližim prijateljima više nisu želeli sa njim da razgovaraju.
Opšta atmosfera straha, s jedne, i nezadovoljstva s druge strane, osetila se i na filmskoj tribini u DOB-u te godine – očekivanog razgovora o filmu jednostavno nije bilo. Naime, iako je publika DOB-a, kao i inače, bila raspoložena za razgovor, niko od filmske ekipe se nije pojavio na tribini.
Blogojavljanje danas objavljuje članak poznatog novinara Dragana Bujoševića koji je u beogradskoj Politici među retkima kritički govorio o atmosferi straha stvorenoj povodom ovog filma, ali i o raznim zloupotrebama filmskih producenata i distributera.
Dragan Bujošević, “U ime naroda: ćutanje”, Politika, 16. avgust 1987.
Do sledećeg Blogojavljanja,
Marko Miljković