Blogojavljanje

Dom omladine Beograda je zamišljen kao centralna institucija kulture u gradu namenjena prvenstveno mladima, koja je od svog osnivanja nudila raznovrstan kulturno-umetnički, zabavni i obrazovni program. Zahvaljujući ovakvoj programskoj politici, ova institucija je bila i ostala privlačna najraznovrsnijoj publici. Međutim, u DOB-u su se ponekad skupljali i oni čije su se ambicije i ideje o zabavnom životom završavale na šanku bifea ili u toaletima DOB-a, gde su pored neprijatnih scena, a ponekad i incidentnih situacija, često nepotrebno pravili štetu na inventaru ove institucije kulture.

Blogojavljanje vam danas donosi izveštaje o dva nepovezana incidenta koje su izazvali ne naročito istaknuti “omladinci” Beograda. U duhu tog vremena, Blogojavljanje poziva na svojevrstan čas “drugarske kritike i samokritike”, sa kojih su neimenovani vandali tokom svog školovanja očigledno večito bili odsutni.

Prvi incident se desio 1969. godine, kada je grupa mladića, nezadovoljna što je Disko klub Doma omladine Beograda neposredno pre njihovog dolaska završio sa radom, fizički napala noćnog čuvara koji je pokušao da ih spreči da na silu uđu u zgradu.

Izjava dežurnog vatrogasca, 11. avgust 1969. godine

Drugi dokument je izveštaj iz 1986. godine o učestalim vandalskim ispadima posetilaca koji su, iz nama neshvatljivih razloga, posebnu pažnju obraćali na česme, slavine i drugi inventar u sanitarnim prostorijama DOB-a.

Izveštaj o šteti, 16. april 1986. godine

Slični incidenti se dešavaju i danas, iako veoma retko. Tim Blogojavljanja bi svakako ovom prilikom apelovao na građane da svoja sitna i krupnija nezadovoljstva pokušaju da kanališu na drugi način, dok one koji smatraju da su njihovi “umetnički radovi” dovoljno originalni i zanimljivi i za ostale posetioce DOB-a, umesto po zidovima i drugim mestima koja za to nisu predviđena, podnesu kao predloge Savetu Galerije DOB-a. Možda su neki od tih radova zaista vredni kao umetnička dela i budu postavljeni na pravom mestu – u Galeriji DOB-a.

Do sledećeg Blogojavljanja,

Marko Miljković

Uprkos zvučnom naslovu, čuveni superheroj nikada zapravo nije gostovao u Domu omladine Beograda, ali je u okviru petog Beogradskog internacionalnog festivala (BITEF) 1971. godine, publika DOB-a imala priliku da pogleda predstavu Superman eksperimentalne pozorišne grupe Pip Simonsa iz Londona.

Plakat petog BITEF-a, 1971. godine

BITEF je od svog osnivanja 1967. godine zamišljen kao teatar “novih pozorišnih tendencija”. Njegovi idejni tvorci, Mira Trailović i Jovan Ćirilov, dosledno su sprovodili ovu ideju u okviru koje su beogradskoj publici predstavljane, ne samo avangardne pozorišne tendencije, već i stalni ansambli koji su na novi način prikazivali svetske klasike. Ovako definisana programska politika BITEF-a, koja je očuvana do danas, dobila je podršku tadašnje uprave Doma omladine Beograda, gde je tokom 1970-ih i početkom 1980-ih godina odigrano nekoliko pozorišnih predstava u okviru ovog festivala.

Pozorišna grupa Pip Simonsa (Pip Simmons Theatre Group) osnovana je 1968. godine u Londonu kao jedna od prvih eksperimentalnih pozorišnih grupa u Engleskoj, koja je intenzivni fizički nastup kombinovala sa rok muzikom i tehnikama agitpropa kako bi ostvarila instinktivno i konfrontancionalno izvođenje. U Domu omladine Beograda 1971. godine čuveni superheroj transformisan je u zvezdu rokenrola.

Pip Simons u Domu omladine Beograda, 1971. (Fotografija preuzeta iz B. Prpa (ur.), BITEF. 40 Godina novih pozorišnih tendencija, Beograd: Istorijski arhiv Beograda, 2007, 33.)

Bilten petog BITEF-a, 13. septembar 1971.
Istorijski arhiv Beograda

Bilten petog BITEF-a, 13. septembar 1971.
Istorijski arhiv Beograda

Uprkos inače sjajnom odzivu beogradske publike, manje greške u organizaciji BITEF teatra donekle su umanjile uspeh ove predstave. Naime, zbog pogrešno objavljenog rasporeda, mnogi gledaoci koji su posle predstave u Ateljeu 212 žurili da pogledaju Supermena u Domu omladine Beograda, mogli su samo da primete da je predstava već počela.

M. V. “Oštećeni gledaoci”, Politika, 15. septembar 1971.

Uprkos kriznim periodima u radu DOB-a, gde je tokom 1980-ih godina ulogu alternativnog prostora i vodećeg mesta najvažnijih kulturnih dešavanja namenjenih omladini delimično preuzeo Studentski kulturni centar, BITEF se ove godine ponovo vratio u Dom omladine Beograda, gde je odigrana premijerna festivalska predstava, “A gde je revolucija stoko?”, zagrebačkog teatra Montažstroj, u režiji Boruta Šeparovića.

Do sledećeg blogojavljanja,

Marko Miljković

Kroz razna dokumenta iz istorije Doma omladine Beograda mogli smo da vidimo da je teška ekonomska situacija u zemlji po pravilu značila i manja izdvajanja za kulturne programe. U takvim slučajevima DOB se trudio da pronađe rešenje koje je bilo finansijski isplativo, a da pritom nije škodilo ni jednoj programskoj aktivnosti. Već smo videli na primeru organizacije festivala “Pozdrav iz unutrašnjosti” da se u takvim okolnostima tražila podrška “prijateljskih” preduzeća, kako bi se pronašla obostrana korist i umanjili finansijski izdaci za organizaciju određenog programa.

Slična akcija je tih godina sprovedena i u okviru filmskog programa DOB-a. Projekat pod nazivom “Knjiga ulaznica” zaživeo je krajem 1984. godine sa ciljem da poveća interesovanje publike za bioskopski program DOB-a. Svaki posetilac je uz kupljenu kartu dobijao na poklon knjigu. Iz priloženih dokumenata se može videti da su to bile knjige do kojih je DOB dolazio tako što je menjao svoja izdanja za više jeftinijih knjiga drugih izdavača u istoj vrednosti.

Predlog savetu Doma omladine Beograda, 14. decembar 1984.

Molba Književnoj omladini Srbije, 6. mart 1985.

Ostaje nam da nagađamo da li su posetioci bioskopa sami birali koju će knjigu dobiti uz kupljenu ulaznicu ili je o tome odlučivala “lutrija”.

Do sledećeg blogojavljanja, veliki podzdrav, MP

Nakon priče o EKV-u ponovo se vraćamo na rok scenu osamdesetih. Ovog puta smo za vas spremili dokumente koji osvetljavaju različite pristupe Doma omladine Beograda u kreiranju rok manifestacija. Videćete kako su bili planirani događaji koji su širu rok scenu iz Jugoslavije okupljali i dovodili u DOB da se predstave beogradskoj publici, ali i grandiozni rok spektakli za koje je bilo planirano da u organizaciji DOB-a gostuju po celoj Jugoslaviji. Prvo vam predstavljamo projekat “Rok mjuzikla”, čija je premijera planirana za leto 1982. godine. Iz teksta se vidi da je Dom omladine Beograda imao u planu scensko-muzički spektakl sa “najautentičnijim rok-muzičarima i glumcima u glavnim ulogama”. Ostaju nam nepoznati razlozi zbog kojih ovaj projekat nikad nije realizovan.

Predlog za realizaciju jednog rok-mjuzikla u okviru scensko-muzičkog programa za 1982. godinu, 17. decembar 1981, str. 1.

Predlog za realizaciju jednog rok-mjuzikla u okviru scensko-muzičkog programa za 1982. godinu, 17. decembar 1981, str. 2.

Idemo nekoliko godina unapred, u 1985. i predstavljamo vam “Pozdrav iz unutrašnjosti”, zajednički projekat Doma omladine Beograda i emisije “Niko kao ja” Drugog programa Radio Beograda. Cilj projekta je bio okupljanje mladih i neafirmisanih bendova iz različitih delova Jugoslavije, kako bi se isti predstavili beogradskoj publici i tako potvrdili proboj na veliku scenu. Prva ovakva manifestacija, održana u oktobru 1985, ocenjena je kao uspešna. Međutim, zbog finansijskih poteškoća novembarski “Pozdrav iz unutrašnjosti” nije održan. U dokumentu koji vam ovom prilikom predstavljamo možete videti kako je DOB kroz pokušaj uspostavljanja stalne saradnje sa Studentskim centrom za standard u Beogradu nastojao da ovu rok manifestaciju održi u životu – što u praksi znači “u okvirima finansijski isplativih aktivnosti”.

Molba upućena Studentskom centru za standard u Beogradu, 2. decembar 1985.

Do sledećeg blogojavljanja, veliki pozdrav, MP

Dozvolite da se predstavimo,

Mi smo Dušan i Viktorija, istoričari umetnosti, i kao saradnici programa Kustosiranje u Domu omladine Beograda istražujemo rad Galerije. Naš zadatak naizgled je jednostavan – kroz detaljan izložbeni programa treba da napravimo presek pedesetogodišnjeg rada Galerije. Međutim, u moru programa Doma omladine izložbe su samo jedna aktivnost, koju su tokom godina organizovali brojni urednici i Saveti. Planirani izložbeni programi menjani su iz raznih razloga, izložbe otvarane bez kataloga ili bilo kakvog pisanog traga i obrnuto, katalozi štampani za izložbe koje nikada nisu otvorene. Oslanjajući se primarno na kataloge i arhivsku građu, a zatim novinske članke i svedočanstva pojedinaca, uz značajnu podršku kolega istoričara Marka Miljkovića i Marka Perića, koji vam već dva meseca pričaju o svojim otkrićima u samoj arhivi, kao i Bobana Jevtića, urednika filmskog programa, planiramo da dođemo do celovitog pregleda poludecenijskog rada Galerije Doma omladine Beograda, a zanimljive priče podelićemo sa vama ovde na blogu.

Pratite nas!

Na početku par reči o Galeriji Doma omladine Beograda…

Useljenjem Doma omladine Beograda u zgradu, na uglu ulica Makedonske i Dečanske, jedan od prostora bio je i ostao namenjen Galeriji. Kako je cela institucija okrenuta mladima tako i Galerija od prvog dana ima specifičnu ali jasnu namenu da prvenstveno prikazuje rad mladih umetnika u sklopu grupnih i samostalnih izložbi. Tako su svoja prva predstavljenja baš u ovoj Galeriji imali neki od danas poznatih umetnika kao što su: Dušan Otašević, Čedomir Vasić, Marina Abramović, Mrđan Bajić, i drugi. Uporedo sa mladima izlaže se i aktuelna umetnost afirmisanih umetnika, organizuju tradicionalne grupne izložbe, poput godišnjeg predstavljanje crteža i grafika studenata Fakulteta likovnih umetnosti, beograskoj javnosti predstavljaju se strani umetnici i realizuju saradnje sa brojnim značajnim umetničkim manifestacijama kao što su Oktobarski salon, nagrada Mangelos i drugi.

Za pedeset godina neprekidnog rada u Galeriji je realizovano više od 600 izložbi, i sve prema programu Galerije o kome su se brinuli kustosi, stručni saradnici, urednici likovnog programa i Saveti Galerije. Ove pozicije od prvog dana zauzimali su i još uvek zauzimaju značajni umetnici, istoričari umetnosti, teoretičari i kritičari umetnosti kao što su: Đorđe Kadijević, Ješa Denegri, Katarina Ambrozić, Kosta Bogdanović, Dejan Sretenović, Vladan Jeremić, Maja Ćirić i mnogi drugi.

Pozdrav,

Viktorija i Dušan

Jedan od najposećenijih i najdugovečnijih programa Doma omladine Beograda bila je Beogradska smotra jugoslovenskog filma, popularno nazvana “Mala Pula”. Na ovom festivalu, koji se u DOB-u održavao svakog avgusta od 1971. do 1990. godine, prikazivan je izbor najboljih filmova sa festivala u Puli. Posebno je bilo važno što je na “Maloj Puli” za najbolji film glasala publika, za razliku od drugih filmskih festivala u zemlji gde su brojni producenti i distributeri na razne načine “gurali” svoje filmove i obezbeđivali im prestižne nagrade.

Važnije od samih premijera na “Maloj Puli” bile su filmske tribine, koje su se održavale posle projekcija, a na kojima je publika DOB-a po pravilu umela oštro da polemiše sa rediteljima i glumcima, i nije bilo neuobičajeno da se u sali sakupi i preko tri stotine ljudi. Posebno su se tokom 1980-ih godina vodili ozbiljni razgovori sa filmskim umetnicima o trenutnom stanju jugoslovenskog filma, kulture, ali i u društva uopšte.

Međutim, projekcija filma Živka Nikolića “U ime naroda” 1987. godine, mnoge je ostavila bez teksta. U filmu se oštro kritikuje vlast, ali i samovlašće tajne policije UDB-e u periodu pre pada Aleksandra Rankovića 1966. godine, čime je donekle napadnut i srušen mit o Rankovićevoj nevinosti. Glavni glumac, Petar Božović, mnogo godina kasnije se žalio da, neposredno posle premijere, zbog ove uloge čak i neki među njegovim najbližim prijateljima više nisu želeli sa njim da razgovaraju.

Opšta atmosfera straha, s jedne, i nezadovoljstva s druge strane, osetila se i na filmskoj tribini u DOB-u te godine – očekivanog razgovora o filmu jednostavno nije bilo. Naime, iako je publika DOB-a, kao i inače, bila raspoložena za razgovor, niko od filmske ekipe se nije pojavio na tribini.

Blogojavljanje danas objavljuje članak poznatog novinara Dragana Bujoševića koji je u beogradskoj Politici među retkima kritički govorio o atmosferi straha stvorenoj povodom ovog filma, ali i o raznim zloupotrebama filmskih producenata i distributera.

Dragan Bujošević, “U ime naroda: ćutanje”, Politika, 16. avgust 1987.

Do sledećeg Blogojavljanja,

Marko Miljković

Gojko Đogo je bio urednik književnog programa u Domu omladine Beograda krajem 70-ih i početkom 80-ih godina. Aprila 1981. godine u izdanju Prosvete je izašla njegova zbirka pesama Vunena vremena. Već krajem maja celokupni tiraž knjige je bio uništen, a Gojko Đogo uhapšen. U optužnici je stajalo da je svojim pesmama izvršio krivično delo „neprjateljske propagande“. Suđenje je trajalo ukupno pet dana, tokom jula i septembra 1981. godine, a konačna presuda kojom je Đogo osuđen na dve godine zatvora izrečena je februara 1982. godine. Na izdržavanje kazne, Đogo je upućen marta naredne godine u Padinsku skelu. Ovom prilikom vam predstavljamo dva dokumenta koja govore o procesu vođenom protiv Đoga.

Samo pet dana nakon hapšenja, Gojkove kolege iz Doma omladine Beograda su na sednici radničkog saveta pokrenule disciplinski postupak protiv Đoga, uz komentar da je svojim pesmama „pričinio štetu Domu omladine Beograda“.

Zapisnik sa sednice radničkog saveta Doma omladine Beograda, 3. jun 1981., str. 5.

Dve nedelje nakon pokretanja disciplinskog postupka doneto je i rešenje kojim je Đogu izrečena „disciplinska mera udaljenja iz radne organizacije“. Ovako je izgledala žalba na to rešenje.

Žalba Gojka Đoga na rešenje kojim se udaljava iz radne organizacije, 13. jul 1981.

Do sledećeg blogojavljanja, veliki pozdrav, MP

Dom omladine Beograda je kuća u kojoj su ponikli i pod čijim okriljem su rasli najveći beogradski rokenrol bendovi. Tokom osamdesetih je svakako jedan od najvažnijih sastava bio EKV. Bend je osnovan 1982. godine pod nazivom Katarina II, a dve godine kasnije menja ime u Ekatarina Velika. Tokom dvanaest godina postojanja bend je snimio sedam albuma i ostavio neizbrisiv trag u istoriji popularne muzike na ovim prostorima. Tragična smrt frontmena grupe, Milana Mladenovića, označila je kraj EKV-a i cele jedne epohe beogradskog rokenrola. Od 2011. godine plato ispred Doma omladine Beograda nosi naziv po Milanu Mladenoviću. Danas se na tom platou, na popularnom „zidiću“, nove nade beogradskog rokenrola predstavljaju publici i dokazuju da Beograd i dalje pulsira u istom ritmu kao i u vreme EKV-a.

Ovom prilikom vam nudimo dva dokumenta koja govore o radu EKV-a u Domu omladine Beograda. Prvi je obračun za koncert u kojem vidimo kako su grupa i organizator nastupa delili troškove i zaradu.

Obračun za nastup Katarine II, 24. decembar 1984.

Drugi dokument nam otkriva u kojim prostorijama DOB-a je EKV održavao probe.

Nalog službi obezbeđenja, 20. jun 1985.

Do sledećeg blogojavljanja, veliki pozdrav, MP

Tradicionalni Beogradski džez festival, koji će u produkciji Doma omladine Beograda ove godine biti održan po trideseti put, od svog nastanka 1971. godine predstavljao je jedan od najznačajnijih muzičkih festivala u Beogradu, zemlji, i čitavom regionu. Dovoljno je pomenuti samo neka od imena vrhunskih umetnika koji su gostovali u DOB-u: Duke Elington, Dizzy Gillespie, Miles Davis, Sarah Vaughan, B.B. King, Sonny Rollins, Chick Corea, Freddie Hubbard, Stan Getz, Lee Konitz, Oscar Peterson…

Organizacija ovako važne manifestacije je uvek bila veliki i složen posao, i priprema za narednu godinu po pravilu počinje neposredno po završetku festivala i traje tokom čitave godine. Pored izbora gostiju za naredni festival, pregovora sa menadžerima, molbi za sponzorstva… važan deo organizacije čini i izrada plakata i drugog propagandnog materijala. Iako je određeni broj plakata vremenom nepovratno izgubljen, oni koji su sačuvani na svojevrstan način govore o tome sa koliko pažnje i entuzijazma se Beogradski džez festival svake godine priprema.

Na četvrtom spratu DOB-a Maja Stefanović i Milica Ševarlić, dve osobe bez kojih je realizacija bilo kog programa DOB-a gotovo nezamisliva, još uvek ne mogu da prežale što je jedan od najlepših plakata Beogradskog džez festivala, iz 1981. godine, rad umetnika Milana Tasića, nedavno premešten u hodnik, dalje od njihovih kancelarija.

Reklama za 11. Beogradski džez festival, 1981.

Međutim, jedan od dokumenata koje smo pronašli pokazuje da je ovaj “omiljeni” plakat izrađen sa mnogo grešaka u štampi, na koje je Milan Tasić sa neskrivenim nezadovoljstvom ukazivao. Ipak, greške su brzo prepravljene, a plakat je doteran i objavljen u štampi. Ovu verziju možete videti na Blogojavljanju prvi put posle više od 30 godina.

Pismo Milana Tasića DOB-u, 23. oktobar 1981.

Uprkos nesavršenostima i štamparskim greškama, Maja i Milica i dalje uporno lobiraju da se originalni plakat vrati bliže njihovim kancelarijama.

Marko Miljković