Author: Marko Miljkovic

Dom omladine Beograda je zamišljen kao centralna institucija kulture u gradu namenjena prvenstveno mladima, koja je od svog osnivanja nudila raznovrstan kulturno-umetnički, zabavni i obrazovni program. Zahvaljujući ovakvoj programskoj politici, ova institucija je bila i ostala privlačna najraznovrsnijoj publici. Međutim, u DOB-u su se ponekad skupljali i oni čije su se ambicije i ideje o zabavnom životom završavale na šanku bifea ili u toaletima DOB-a, gde su pored neprijatnih scena, a ponekad i incidentnih situacija, često nepotrebno pravili štetu na inventaru ove institucije kulture.

Blogojavljanje vam danas donosi izveštaje o dva nepovezana incidenta koje su izazvali ne naročito istaknuti “omladinci” Beograda. U duhu tog vremena, Blogojavljanje poziva na svojevrstan čas “drugarske kritike i samokritike”, sa kojih su neimenovani vandali tokom svog školovanja očigledno večito bili odsutni.

Prvi incident se desio 1969. godine, kada je grupa mladića, nezadovoljna što je Disko klub Doma omladine Beograda neposredno pre njihovog dolaska završio sa radom, fizički napala noćnog čuvara koji je pokušao da ih spreči da na silu uđu u zgradu.

Izjava dežurnog vatrogasca, 11. avgust 1969. godine

Drugi dokument je izveštaj iz 1986. godine o učestalim vandalskim ispadima posetilaca koji su, iz nama neshvatljivih razloga, posebnu pažnju obraćali na česme, slavine i drugi inventar u sanitarnim prostorijama DOB-a.

Izveštaj o šteti, 16. april 1986. godine

Slični incidenti se dešavaju i danas, iako veoma retko. Tim Blogojavljanja bi svakako ovom prilikom apelovao na građane da svoja sitna i krupnija nezadovoljstva pokušaju da kanališu na drugi način, dok one koji smatraju da su njihovi “umetnički radovi” dovoljno originalni i zanimljivi i za ostale posetioce DOB-a, umesto po zidovima i drugim mestima koja za to nisu predviđena, podnesu kao predloge Savetu Galerije DOB-a. Možda su neki od tih radova zaista vredni kao umetnička dela i budu postavljeni na pravom mestu – u Galeriji DOB-a.

Do sledećeg Blogojavljanja,

Marko Miljković

Uprkos zvučnom naslovu, čuveni superheroj nikada zapravo nije gostovao u Domu omladine Beograda, ali je u okviru petog Beogradskog internacionalnog festivala (BITEF) 1971. godine, publika DOB-a imala priliku da pogleda predstavu Superman eksperimentalne pozorišne grupe Pip Simonsa iz Londona.

Plakat petog BITEF-a, 1971. godine

BITEF je od svog osnivanja 1967. godine zamišljen kao teatar “novih pozorišnih tendencija”. Njegovi idejni tvorci, Mira Trailović i Jovan Ćirilov, dosledno su sprovodili ovu ideju u okviru koje su beogradskoj publici predstavljane, ne samo avangardne pozorišne tendencije, već i stalni ansambli koji su na novi način prikazivali svetske klasike. Ovako definisana programska politika BITEF-a, koja je očuvana do danas, dobila je podršku tadašnje uprave Doma omladine Beograda, gde je tokom 1970-ih i početkom 1980-ih godina odigrano nekoliko pozorišnih predstava u okviru ovog festivala.

Pozorišna grupa Pip Simonsa (Pip Simmons Theatre Group) osnovana je 1968. godine u Londonu kao jedna od prvih eksperimentalnih pozorišnih grupa u Engleskoj, koja je intenzivni fizički nastup kombinovala sa rok muzikom i tehnikama agitpropa kako bi ostvarila instinktivno i konfrontancionalno izvođenje. U Domu omladine Beograda 1971. godine čuveni superheroj transformisan je u zvezdu rokenrola.

Pip Simons u Domu omladine Beograda, 1971. (Fotografija preuzeta iz B. Prpa (ur.), BITEF. 40 Godina novih pozorišnih tendencija, Beograd: Istorijski arhiv Beograda, 2007, 33.)

Bilten petog BITEF-a, 13. septembar 1971.
Istorijski arhiv Beograda

Bilten petog BITEF-a, 13. septembar 1971.
Istorijski arhiv Beograda

Uprkos inače sjajnom odzivu beogradske publike, manje greške u organizaciji BITEF teatra donekle su umanjile uspeh ove predstave. Naime, zbog pogrešno objavljenog rasporeda, mnogi gledaoci koji su posle predstave u Ateljeu 212 žurili da pogledaju Supermena u Domu omladine Beograda, mogli su samo da primete da je predstava već počela.

M. V. “Oštećeni gledaoci”, Politika, 15. septembar 1971.

Uprkos kriznim periodima u radu DOB-a, gde je tokom 1980-ih godina ulogu alternativnog prostora i vodećeg mesta najvažnijih kulturnih dešavanja namenjenih omladini delimično preuzeo Studentski kulturni centar, BITEF se ove godine ponovo vratio u Dom omladine Beograda, gde je odigrana premijerna festivalska predstava, “A gde je revolucija stoko?”, zagrebačkog teatra Montažstroj, u režiji Boruta Šeparovića.

Do sledećeg blogojavljanja,

Marko Miljković

Dozvolite da se predstavimo,

Mi smo Dušan i Viktorija, istoričari umetnosti, i kao saradnici programa Kustosiranje u Domu omladine Beograda istražujemo rad Galerije. Naš zadatak naizgled je jednostavan – kroz detaljan izložbeni programa treba da napravimo presek pedesetogodišnjeg rada Galerije. Međutim, u moru programa Doma omladine izložbe su samo jedna aktivnost, koju su tokom godina organizovali brojni urednici i Saveti. Planirani izložbeni programi menjani su iz raznih razloga, izložbe otvarane bez kataloga ili bilo kakvog pisanog traga i obrnuto, katalozi štampani za izložbe koje nikada nisu otvorene. Oslanjajući se primarno na kataloge i arhivsku građu, a zatim novinske članke i svedočanstva pojedinaca, uz značajnu podršku kolega istoričara Marka Miljkovića i Marka Perića, koji vam već dva meseca pričaju o svojim otkrićima u samoj arhivi, kao i Bobana Jevtića, urednika filmskog programa, planiramo da dođemo do celovitog pregleda poludecenijskog rada Galerije Doma omladine Beograda, a zanimljive priče podelićemo sa vama ovde na blogu.

Pratite nas!

Na početku par reči o Galeriji Doma omladine Beograda…

Useljenjem Doma omladine Beograda u zgradu, na uglu ulica Makedonske i Dečanske, jedan od prostora bio je i ostao namenjen Galeriji. Kako je cela institucija okrenuta mladima tako i Galerija od prvog dana ima specifičnu ali jasnu namenu da prvenstveno prikazuje rad mladih umetnika u sklopu grupnih i samostalnih izložbi. Tako su svoja prva predstavljenja baš u ovoj Galeriji imali neki od danas poznatih umetnika kao što su: Dušan Otašević, Čedomir Vasić, Marina Abramović, Mrđan Bajić, i drugi. Uporedo sa mladima izlaže se i aktuelna umetnost afirmisanih umetnika, organizuju tradicionalne grupne izložbe, poput godišnjeg predstavljanje crteža i grafika studenata Fakulteta likovnih umetnosti, beograskoj javnosti predstavljaju se strani umetnici i realizuju saradnje sa brojnim značajnim umetničkim manifestacijama kao što su Oktobarski salon, nagrada Mangelos i drugi.

Za pedeset godina neprekidnog rada u Galeriji je realizovano više od 600 izložbi, i sve prema programu Galerije o kome su se brinuli kustosi, stručni saradnici, urednici likovnog programa i Saveti Galerije. Ove pozicije od prvog dana zauzimali su i još uvek zauzimaju značajni umetnici, istoričari umetnosti, teoretičari i kritičari umetnosti kao što su: Đorđe Kadijević, Ješa Denegri, Katarina Ambrozić, Kosta Bogdanović, Dejan Sretenović, Vladan Jeremić, Maja Ćirić i mnogi drugi.

Pozdrav,

Viktorija i Dušan

Jedan od najposećenijih i najdugovečnijih programa Doma omladine Beograda bila je Beogradska smotra jugoslovenskog filma, popularno nazvana “Mala Pula”. Na ovom festivalu, koji se u DOB-u održavao svakog avgusta od 1971. do 1990. godine, prikazivan je izbor najboljih filmova sa festivala u Puli. Posebno je bilo važno što je na “Maloj Puli” za najbolji film glasala publika, za razliku od drugih filmskih festivala u zemlji gde su brojni producenti i distributeri na razne načine “gurali” svoje filmove i obezbeđivali im prestižne nagrade.

Važnije od samih premijera na “Maloj Puli” bile su filmske tribine, koje su se održavale posle projekcija, a na kojima je publika DOB-a po pravilu umela oštro da polemiše sa rediteljima i glumcima, i nije bilo neuobičajeno da se u sali sakupi i preko tri stotine ljudi. Posebno su se tokom 1980-ih godina vodili ozbiljni razgovori sa filmskim umetnicima o trenutnom stanju jugoslovenskog filma, kulture, ali i u društva uopšte.

Međutim, projekcija filma Živka Nikolića “U ime naroda” 1987. godine, mnoge je ostavila bez teksta. U filmu se oštro kritikuje vlast, ali i samovlašće tajne policije UDB-e u periodu pre pada Aleksandra Rankovića 1966. godine, čime je donekle napadnut i srušen mit o Rankovićevoj nevinosti. Glavni glumac, Petar Božović, mnogo godina kasnije se žalio da, neposredno posle premijere, zbog ove uloge čak i neki među njegovim najbližim prijateljima više nisu želeli sa njim da razgovaraju.

Opšta atmosfera straha, s jedne, i nezadovoljstva s druge strane, osetila se i na filmskoj tribini u DOB-u te godine – očekivanog razgovora o filmu jednostavno nije bilo. Naime, iako je publika DOB-a, kao i inače, bila raspoložena za razgovor, niko od filmske ekipe se nije pojavio na tribini.

Blogojavljanje danas objavljuje članak poznatog novinara Dragana Bujoševića koji je u beogradskoj Politici među retkima kritički govorio o atmosferi straha stvorenoj povodom ovog filma, ali i o raznim zloupotrebama filmskih producenata i distributera.

Dragan Bujošević, “U ime naroda: ćutanje”, Politika, 16. avgust 1987.

Do sledećeg Blogojavljanja,

Marko Miljković

Tradicionalni Beogradski džez festival, koji će u produkciji Doma omladine Beograda ove godine biti održan po trideseti put, od svog nastanka 1971. godine predstavljao je jedan od najznačajnijih muzičkih festivala u Beogradu, zemlji, i čitavom regionu. Dovoljno je pomenuti samo neka od imena vrhunskih umetnika koji su gostovali u DOB-u: Duke Elington, Dizzy Gillespie, Miles Davis, Sarah Vaughan, B.B. King, Sonny Rollins, Chick Corea, Freddie Hubbard, Stan Getz, Lee Konitz, Oscar Peterson…

Organizacija ovako važne manifestacije je uvek bila veliki i složen posao, i priprema za narednu godinu po pravilu počinje neposredno po završetku festivala i traje tokom čitave godine. Pored izbora gostiju za naredni festival, pregovora sa menadžerima, molbi za sponzorstva… važan deo organizacije čini i izrada plakata i drugog propagandnog materijala. Iako je određeni broj plakata vremenom nepovratno izgubljen, oni koji su sačuvani na svojevrstan način govore o tome sa koliko pažnje i entuzijazma se Beogradski džez festival svake godine priprema.

Na četvrtom spratu DOB-a Maja Stefanović i Milica Ševarlić, dve osobe bez kojih je realizacija bilo kog programa DOB-a gotovo nezamisliva, još uvek ne mogu da prežale što je jedan od najlepših plakata Beogradskog džez festivala, iz 1981. godine, rad umetnika Milana Tasića, nedavno premešten u hodnik, dalje od njihovih kancelarija.

Reklama za 11. Beogradski džez festival, 1981.

Međutim, jedan od dokumenata koje smo pronašli pokazuje da je ovaj “omiljeni” plakat izrađen sa mnogo grešaka u štampi, na koje je Milan Tasić sa neskrivenim nezadovoljstvom ukazivao. Ipak, greške su brzo prepravljene, a plakat je doteran i objavljen u štampi. Ovu verziju možete videti na Blogojavljanju prvi put posle više od 30 godina.

Pismo Milana Tasića DOB-u, 23. oktobar 1981.

Uprkos nesavršenostima i štamparskim greškama, Maja i Milica i dalje uporno lobiraju da se originalni plakat vrati bliže njihovim kancelarijama.

Marko Miljković

Tokom naše prve dve nedelje rada u Domu omladine Beograda, Boban Jevtić i tehnički direktor Nenad Neša Dragović su nam obećavali nove zavese, jer posle 14h sunce u potpunosti obasjava našu kancelariju i svaki rad čini gotovo nemogućim. Međutim, zbog izvesnih formalnosti i zauzetosti drugim poslovima, postavljanje zavesa se neprestano odlagalo. Igor i Saša, tehničari DOB-a, ipak su imali dovoljno razumevanja za naše patnje, pa su nam prozore oblepili starim posterima, što je u velikoj meri estetski unapredilo izgled kancelarije, a donekle je i olakšalo naš rad.
Možda su bila druga vremena, ali je 1970-ih godina priča o uređenju enterijera i nabavci novih zavesa za Dom omladine Beograda bila nešto drugačija.

Desa Tomić-Đurović, žena koja oblači prozore… (Politika, 10. jul 1973.)

Marko Miljković

Dom omladine Beograda je svoj rad počeo u zapuštenoj radničkoj drvenoj baraci u Palmotićevoj ulici 1951. godine, a ubrzo se preselio u prostor na Obilićevom vencu 4, koji se takođe pokazao neadekvatnim. Odluka o izgradnji potpuno nove zgrade DOB-a na njenoj današnjoj lokaciji na uglu ulica Dečanske (nekada Moše Pijade) i Makedonske, doneta je 1958. godine, a sami radovi su počeli tri godine kasnije. Najveći problem je bilo rušenje starih zgrada i raseljavanje njihovih stanara. Danas, kada se zgrada DOB-a već punih 50 godina ističe kao jedna od ključnih tačaka u centru grada, zanimljivo je prisetiti se kako je ovaj prostor izgledao pre njene izgradnje.

Ugao Makedonske i Dečanske (Moše Pijade)

Pogled na Makedonsku ulicu

Pogled na Dečansku ulicu (Moše Pijade)

Plan zgrada na raskrsnici ulica Makedonske i Dečanske (Moše Pijade), 1959.

Marko Miljković

Pedeset godina rada Doma omladine Beograda je veliki i važan jubilej! Zbog toga smo se sa velikim zadovoljstvom prisetili kako je DOB 1969. godine slavio jednu drugu pedesetogodišnjicu, od izuzetnog značaja nekim drugim ljudima, u nekom drugom vremenu – 50 godina Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Ne znamo samo koliko su oni kojima je ovaj praznik bio važan tada zapravo bili mladi… U svakom slučaju, evo inspiracije za sadašnje urednike programa DOB-a!

Pozivnica za proslavu 50 godina SKOJ-a, 1969.

A ukoliko ova vrsta inspiracije nije dovoljna, nudimo i program proslave 25 godina rada DOB-a iz 1989. godine…

Predlog programa proslave 25 godina rada Doma omladine Beograda, 2-7. oktobar 1989.

Do sledećeg “blogojavljanja”, Marko Miljković

Kada je uprava Doma omladine Beograda (DOB) donela odluku da u okviru obeležavanja svog velikog jubileja – 50 godina rada – iskoristi svoju bogatu arhivu, primetila je da ona nije bila baš najbolje sređena. Na svu sreću, i za razliku od većine drugih javnih institucija, uprava DOB-a na čelu sa direktorom Markom Stojanovićem pravilno je i na vreme uočila da postoje ljudi koji su zapravo odabrali da se tim poslom bave. Ova endemska vrsta kod nas nosi ime – ISTORIČAR. Kako bi se svi oni „detalji“ za koje nije bilo vremena da se urade kako treba u poslednjih pola veka sredili za što kraće vreme, DOB je angažovao trojicu istoričara: Marka Miljkovića, Slobodana Mandića i Marka Perića.

Zadatak ovog istraživačkog tima je da, pored mora postojećih osnivačkih akata, izveštaja programskih saveta, fotografija, kataloga, programa, pres-klipinga, flajera, ulaznica…, prikupi dodatnu istorijsku građu iz drugih institucija i da prema najsavremenijim standardima formira pregledni digitalni arhiv DOB-a koji će korisnicima biti dostupan putem interneta. Shvatajući značaj ovog ogromnog posla i prepuštajući ga profesionalcima, uprava DOB-a je ovim projektom učinila mnogo na unapređenju i modernizaciji rada ove institucije, razvoju kulture sećanja i očuvanju kulturnog nasleđa Beograda i Srbije.

„Blogojavljanje“ predstavlja dodatni zadatak koji je tim istoričara dobio da sprovede, kako bi se u formi online dnevnika rada na formiranju digitalnog arhiva DOB-a šira javnost bliže informisala o raznim uspesima i preprekama u radu na ovom projektu. Kroz zanimljive tekstove, fotografije, novinske članke, audio i video zapise posetioci „Blogojavljanja“ će imati priliku da se upoznaju sa zanimljivim ljudima, događajima i raznim drugim detaljima iz 50 godina duge istorije rada ove institucije. Ako uzmemo u obzir da je naš glavni zadatak formiranje i digitalizacija arhive DOB-a u kojem će budući istraživači moći da na jednostavan način nađu sve informacije iz istorije rada ove institucije koje ih zanimaju, onda ovaj blog može da se shvati i kao neka vrsta teaser-a i platforme za komunikaciju sa vama. Konačno, naše kolege će imati priliku da „iz prve ruke“ vide kako izgleda proces rada na formiranju digitalizovane arhive javne institucije kulture. S nestrpljenjem očekujemo vaše komentare i buduće istraživače!

POČETAK

Na samom početku našeg rada u DOB-u brzo smo shvatili da smo u društvu divnih ljudi koji su bili spremni da nam maksimalno pomognu i pruže svu moguću podršku. Međutim, takođe smo shvatili i da svi ti divni ljudi nisu mnogo upoznati sa našim poslom, još manje sa strašću istoričara prema arhivskog građi, ma koja vrsta dokumenta da je u pitanju. Ipak, početak je obećavao. Boban Jevtić, urednik filmskog i likovnog programa, pokazao nam je našu kancelariju na trećem spratu. Njegova susretljivost nam je bila odličan signal da će to biti osoba koju ćemo do kraja projekta gotovo svakodnevno maltretirati za razne vrste pomoći i usluga. I bi tako…

Slučajno ili ne, na vratima naše buduće kancelarije stajala je nalepnica nekih od naših prethodnika u tom prostoru, a koja je manje ili više govorila i o karakteru našeg tima i posla – MLADI ISTRAŽIVAČI BEOGRADA! Brzo smo tu formirali svoju bazu, podelili prostor, stolove i stolice, igrali „papir i makaze“ za jedinu udobnu kancelarijsku fotelju (pobedio Marko Perić), i zajedno s Bobanom krenuli u potragu za arhivom po kancelarijama DOB-a. Ukratko – pronašli smo svašta. Nama je ostalo SAMO da to sve klasifikujemo, imenujemo, popišemo, skeniramo… napravimo nekakav smisao od svega toga i što pre učinimo dostupnim raznim budućim istraživačima. I to uporno radimo već više od mesec dana…